Дан Вакуите

мала крава је скоро изумрла.

Научници процењују да врста сада броји око 60 јединки и да се брзо смањује. Не знамо старосно/полни састав преосталих јединки, а посебно не знамо број женки и њихов репродуктивни капацитет. Ако преостала популација укључује више мужјака или старијих женки него што се очекивало (или се надало), онда је статус врсте чак и гори него што указује укупан број.

Неефикасно управљање и праћење рибарства.

Мреже за стабљике, коришћене легално и илегално, десетковале су популацију вакуита. Највише штете нанели су риболов плавих шкампи (законити) и тотоаба (сада илегални); заједно, сигурно су убили стотине — а можда и хиљаде — вакуита откако је врста научно описана 1950-их. 

Учињени су неки корисни покушаји да се врста поврати, али такве мере стално нису успевале да обезбеде пуну потребну заштиту. Пре отприлике две деценије Мексико је сазвао међународни тим за опоравак вакуите (ЦИРВА) и, почевши од свог првог извештаја, ЦИРВА је чврсто препоручила да мексичка влада ослободи станишта ваките од мрежа за шкрге. Упркос различитим уложеним напорима, легални риболов стајачом мрежом и даље се дешава за рибу перају (нпр. цурвина), илегални риболов стајачом мрежом се поново вратио за тотоабу, а изгубљене или „духове“ мреже стајаче такође могу убити вакуиту. Неизвесност у вези са обимом штете коју наносе мреже стајаче произилази из чињенице да мексичка влада нема ефикасан систем за праћење успутног улова вакуита у риболову који крши. Научници су морали да закључе о стопи смртности од вакуите на основу студије спроведене раних 1990-их и периодичних анегдотских информација. 

Неуспеси/изгубљене прилике Мексика, САД и Кине.

Мексичка влада и рибарска индустрија такође нису успеле да примене алтернативне методе риболова (нпр. мале повлачне мреже), упркос чињеници да је потреба за алтернативном опремом била очигледна већ најмање две деценије и да су алтернативе коришћене у другим земљама. Ти напори су угушени тестирањем у погрешној сезони, блокирани густим постављањем шкргастих мрежа у истраживачким подручјима и генерално поткопани неефикасношћу Министарства рибарства, ЦОНАПЕСЦА. 

Америчка влада је допринела виталној научној подршци за процену популације вакуита и помогла је да се побољша мала коћарска опрема за употребу у северном Калифорнијском заливу. Међутим, САД увозе већину плавих шкампа уловљених у станишту вакуите и нису успеле да ограниче увоз плавих шкампа, као што је прописано Законом о заштити морских сисара. Према томе, САД су такође криве за опадање статуса Вакуите.

Кина је такође крива због свог тржишта за пливаће бешике тотоабе. Међутим, опоравак вакуите не може бити условљен идејом да ће Кина зауставити ту трговину. Кина дуго није успела да покаже да може да контролише трговину угроженим врстама. Заустављање илегалне трговине тотоабом захтеваће напад на њен извор. 

Спасавање вакуите.

Различите врсте морских сисара опоравиле су се од сличног малог броја и ми смо способни да преокренемо пад вакуите. Пред нама је питање „Да ли имамо вредности и храбрости да спроведемо неопходне мере?“

Одговор остаје нејасан.

У априлу 2015. председник Мексика Нието је применио двогодишњу забрану стајаћих мрежа у тренутном домету вакуите, али та забрана истиче у априлу 2017. Шта ће Мексико тада учинити? Шта ће САД учинити? Чини се да су главне опције (1) имплементација и спровођење потпуне, трајне забране свих риболовних мрежа стајачицама широм домета вакуите и уклањање свих мрежа за пецање духова, и (2) хватање неке ваките да би се сачувала популација у заточеништву која се може користити за обнављање дивље популације.

У свом најновијем (7.) извештају, ЦИРВА тврди да, пре свега, врста мора бити сачувана у дивљини. Његово образложење је да је дивља популација неопходна да би се осигурао опоравак врсте и очување њеног станишта. Саосјећамо са тим аргументом, јер је, у великој мјери, његова намјера да примора мексичке доносиоце одлука да предузму храбре кораке о којима се расправљало, али неефикасно, деценијама. Одлучност мексичких највиших званичника и континуирана примена од стране мексичке морнарице, уз подршку Сеа Схепхерда, кључни су за спровођење ове опције. 

Међутим, ако је прошлост најбољи предиктор будућности, онда стални пад врсте указује на то да Мексико неће ефикасно применити и одржати потпуну забрану на време да би спасио врсту. У том случају, чини се да је најбоља стратегија да заштитимо своје опкладе тако што ћемо заробити неке вакуите. 

Очување популације у заточеништву.

Заробљено становништво је боље него никакво. Заробљено становништво је основа за наду, ма колико она била ограничена.

Заробљавање вакуите биће значајан задатак који захтева да превазиђемо значајан број изазова и потреба, укључујући финансирање; лоцирање и хватање барем малог броја ових неухватљивих животиња; транспорт до и смештај у затвореним објектима или малом, заштићеном природном морском окружењу; ангажовање најбољег расположивог ветеринарског и сточарског особља за морске сисаре заједно са неопходним залихама и опремом; приступ дијагностичким лабораторијама; обезбеђивање хране за заточене појединце; складишта са могућношћу напајања и замрзивача; обезбеђење за вакуита и ветеринарско/сточарско особље; и подршку из локалног подручја. Ово би био напор „Здраво, Маријо“ — тежак, али не и немогућ. Ипак, питање пред нама никада није било да ли можемо да спасимо вакуиту, већ да ли ћемо то изабрати.